PENTAGON ZAVIDI BEČKEREKU NA RATNOJ TEHNOLOGIJI
Banatski šlem čuva britansku glavu
U celoj Evropi verovatno nema ni jedne fabrike poput zrenjaninskog „Mileta Dragića” koja oprema vojnike i policajce od glave do pete: pancirne ploče otporne na NATO municiju, šlem tri puta bolji od američkog, inžinjerijske čizme za „preživljavanje” 100 grama trotila... po svetskim sajmovima
marketinški promoviše Kapetan Dragan

Umesto zdravog voća i povrća, po kojima je Srbija bila prepoznatljiva, uskoro bi glavni izvozni mogli da postanu - vojnički šlem, pancirni prsluk i minerska čizma, pa maskirne mreže koje obezbeđuju vizuelnu, radarsku, infracrvenu i termovizijsku zaštitu, a kvalitet su dokazale tokom bombardovanja Srbije, kad je avijacija NATO masovno pogađala lažne ciljeve. Sve ovo, i još mnogo drugog, proizvodi zrenjaninska kompanija “Mile Dragić”, koja nosi ime po svom osnivaču i vlasniku.
Nikla na banatskoj slatini, na periferiju koji Zrenjaninci zovu Bagljaš, Miletova fabrika je za petnaestak godina izrasla u jednog od najvećih proizvođača vojno-policijske opreme ne samo u ovoj državi već i u jugoistočnoj Evropi. Na Starom kontinentu verovatno ne postoji firma koja proizvodi sve za vojnika - od šlema do čizama. Izuzetak je fabrika Mileta Dragića. U halama ove kompanije sa 500 zaposlenih izrađuje se, uz to, oprema vrhunskog kvaliteta. U proizvodnom programu je čak 1.300 proizvoda namenjenih vojsci, policiji, ali i lovcima i ribolovcima.
Preduzimljivi student Mile Dragić je 1985, zaradivši novac na teškim fizičkim poslovima, kupio strug na kome je počeo da proizvodi metalnu galanteriju. Ali, kao sina bivšeg policajca, bezbednosna oprema ga je uvek privlačila, pa se opredelio za izradu kožnih opasača, uprtača i futrola za lično naoružanje i nosili su ih su pripadnici jedinica srpske policije. Bili su boljeg kvaliteta od dotadašnjih. To je bila, pokazaće se kasnije, Miletova odskočna daska.
Zaštitni znak Proizvodnje “Mile Dragić” su šlemovi po kojima su oni sada najpoznatiji u svetu. Šlem M-97 je proizveden po uzoru na najnoviji model američke vojne kacige, popularni model „fric”. Napravljen je od kompozitnih materijala s višestruko boljim karakteristikama od dotadašnje zaštite za glavu, metalnog šlema uvedenog u upotrebu u JNA još početkom šezdesetih. Šlem je najpre bio na „borbenom testiranju” u najelitnijim jedinicama naše vojske - 72. specijalnoj i 63. padobranskoj brigadi - i nekim jedinicama vojne policije. Pojedini vojni analitičari tvrde da je upravo taj šlem zaslužan za sačuvane živote pojedinih vojnika koje su u borbi pogađali projektili OVK i NATO. Stručnjaci kažu da je banatski „fric” nadmašio američki šlem po težini (lakši je za 150 g), ima za deset posto bolja svojstva i jeftiniji je 170 dolara.
Osim šlemova, veliki proizvođač iz Zrenjanina je Vojsci prodao i deset modela borbenih prsluka u koje mogu da se stave šaržeri za automatska oružja, zavoji, mini radio-stanice i ostale za bitku neophodne stvari. Uz prsluk idu i zaštitne (balističke) ploče. Namenska proizvodnja “Mile Dragić” izradila je novu zaštitnu pancir-ploču klase tri plus i klase četiri. Ne postoji u svetu balistička ploča sa zaštitom kakvu ona nudi - napravljena po svetskim standardima zaustavlja municiju standardnog NATO kalibra 5,56 mm. Ove ploče su i mnogo lakše od drugih: balistička ploča klase tri teška je svega 1.400 g, dok su one klase četiri teške 3.100 g. Ploče se izrađuju kombinacijom kompozitnih materijala.
Inženjeri u Miletovoj fabrici dve godine su razvijali minersku čizmu koja je među najboljima u svetu. U saradnji s Upravom inžinjerije, Tehničkim opitnim centrom i Inžinjerijskim centrom u Obrenovcu, napravili su savršenu obuću za inžinjerce. Ispitivanja su pokazala da čizma proizvedena u “Miletu Dragiću” štiti stopalo od aktiviranja mine sa 100 g trotila. Istu moć zaštite imaju i čizme koje se mogu nabaviti u Velikoj Britaniji ili SAD.

U čemu je tajna uspeha vojno-policijske opreme Mileta Dragića? Prema rečima prvog čoveka razvoja Gorana Rabrenovića kvalitet je na prvom mestu. U razvoj se mnogo ulaže, jer nema valjane budućnosti bez praćenja savremenih svetskih tokova i osvajanja novih proizvoda. Stalno se prate i materijali koji se proizvode u svetu, ispituju se i ugrađuju. A znatnu pomoć u oblikovanju proizvodnje pruža savremeni softver. Više se ovde bez kompjutera ništa ne “kroji”. Velikom brzinom, uz izuzetnu preciznost, izrađuju se i posebni alati, pa sve to doprinosi da proizvodi Dragićeve firme budu svetskog kvaliteta. Otuda optimizam zrenjaninskog proizvođača vojno-policijske opreme da će im posao tek “procvetati” našim ulaskom u “Partnerstvo za mir”.

Milan Bozokin

TURNEJA BUNJEVAČKIH PRELA NA SEVERU BAČKE U ZIMSKOM PERIODU
Kolo igra, „fender” gitara svira
Veliko i glamurozno prelo „Bunjevačko kolo” je organizovalo pre jubilarnih 125 godina u subotičkom hotelu „Pešta” * Šokci, Bunjevci i Hrvati najrazuzdanije tresli raskošne nošnje uz kolo - „Vranjanka” * Josip Tikvicki od svoje 15. godine, već sedam decenija ne propušta nijedno prelo, ali je ipak ostao neženja

Zima je na salašima, a bome i u varošima severne Bačke, oduvek bila vreme za prela i balova, kao sastavnog dela pokladnih običaja. Da se tradicija čuva svedoci smo bili i minulog vikenda, kada je u Subotici i okolini priređeno više zabava, a na Velikom prelu, koje je proslavilo jubilej - 125. godišnjicu, priređenom u Hrvatskom kulturnom centru „Bunjevačko kolo”, radilo se i preslicama, ali i električnom „fender” gitarom.

Josip - Joso Tikvicki (85), na bunjevačkim prelima se veseli već sedam decenija. I pored toga ostao je neženja. U Bunjevačkoj matici, subotičkom korzou, iako najstariji, među prvima je zaigrao.
- Bez dobre muzike, pesme i igre nema pravog prela, kaže Joso. Prela su opet u modi kakva su nekad bila u „Jagnjetu” i kafanama koje više ne postoje. U privatnim kućama su se na prelima okupljali rodbina i prijatelji. Raspoloženje je uvek bilo dobro na devojačkim, ali i babačkim najviše hvaljenim, na kojima je bilo i devojaka i momaka.
Marija Horvat, rodom sa salaša nadomak Aleksa Šantića, kazivala je poeziju punu nostalgije za salašima, fijakerima, mrkovima, a Geza Babijanović aforizme raznovrsne tematike, naravno o Bunjevcima. Poeziju za decu Gabrijele Diklić recitovali su najmlađi učesnici prela Milan Jakovljević i Nina Kovačić. „Sanjala sam salaš bili”, jednu od pesama iste autorke, zapevala je na prelu u Bunjevačkoj matici pevačka grupa „Narcis”.
- Nekada se na prela išlo sankama. Bilo je lepo i veselo. Nije moglo bez tamburaša. Na prelima su se mladi sretali, rađale su se ljubavi, seća se Gabrijela Diklić, odrasla kao salašarka na Hrvatskom majuru.
- Prelipa prela se u Tavankutu održavaju vikovima, saznajemo od ijekavke Mile Skenderović, Bunjevke čiji stihovi takođe čuvaju uspomenu na salaše. – I ovog puta priređujemo Marin bal, negujemo bunjivačke pisme i običaje. Na druženja nam dolaze iz Rume, Zrenjanina, Ečke i drugih mista. Na prelima priređivanim u kućama i na salašima neizbežne su bile kokice, koje su se pucketale u vreme zabave. Bilo je i jače hrane, a vrući fanki (krofne) jeli su se sa posebnim apetitom. Služeni su i kuvani kukuruzi, pilo se kuvano vino, kartalo se, pevalo i igralo. LJudi su bili manje opterećeni nedaćama, srećniji i zadovoljniji.
- Na prelima je oduvek najviše bilo muzike za ples. U prvom redu, svirala su se razna kola, među kojima je izuzetno popularno kolo zvano „Vranjanka” – priča Josip Ivić, koji predvodi orkestar „Riva”. Priseća se kako je odlazio na prela sa pokojnim ocem, koji je svirao sa čuvenim tamburašem Perom Tumbasom Kajom.
Pozornica u velikoj sali „Bunjevačkog kola” opremljena kao domaćinska bunjevačka soba, a bake Kata Krmpotić, Kata Vujković-Lamić i Ida Cvijin prele su pravu vunu. Pa, kako bi prelo izgledalo bez preslica? Za najlepšu prelju konkurisalo je 14 devojaka iz Subotice, Starog Žednika, Tavankuta, Male Bosne. Obučene u narodne bunjevačke nošnje, ručno rađene od čuvene svile iz Liona. Ako baš i nisu vične preslici, privržene su očuvanju folklora i običaja Bunjevaca.
- Razlika između prela nekada i sad je velika, jer su se prela ranije održavala po kućama. Kad su prerasla u javne manifestacije, učesnici su dolazili u bogato ukrašenim narodnim nošnjama. Gostiju je uvek bilo, birala se najlepša prelja, veselilo, sviralo i pevalo. Veliko prelo uvek se održavalo za Marin, 2. veljače, pa predstavlja veliki praznik. U vreme velike Jugoslavije održavano je u subotičkoj Hali sportova, kaže garderober „Bunjevačkog kola” Josip Dulić.
Predsednik Organizacionog odbora Velikog prela Josip Horvat ističe da 125 godina ove manifestacije kazuje da se tradicija čuva, te da i danas ima prela na salašima.
- Još se sećam kada smo išli na Majke i Dide, kad smo mi deca dobijali čarape, maramice, mama je paju, zimski materijal za suknju, a tata šal. Obično, kad se subotom završi svinjokolj, sutradan se organizuje svečana užina, da se košta ono što je napravljeno. Posle užine je sledilo deljenje poklona. Voleo bih da današnje „majke i dide” pozivaju na salaše sinove, snaje, zetove i kćeri, da širimo tu rodbinsku povezanost.

Samo su krofne bile odsutne

U Bunjevačkoj matici nisu se pekli fanki, ali je kokica bilo na sve strane. Kažu domaćini da je Matica siromašna, pa spram toga i prelo. Marija Horvat žuri i zove nas na prelo u Bajmok, ali ostajemo u Subotici. U odlasku na jubilarno Veliko prelo u HKC „Bunjevačko kolo”, pažnju privlači poziv za Marin bal, koji se iste večeri održava u restoranu „Bačvanka”. Štimung će praviti Kikinđanka Lepa Lana. Iduće subote u Nepkeru je peti Bal Rusina, biće i drugih.
U „Bunjevačkom kolu” doživljavamo deo „glamura” jubilarnog Velikog prela, prvi put priređenog 1879. u hotelu „Pešta”, sadašnjem zdanju Narodnog pozorišta. Prvi put je izvedena poznata budnica bačkih Bunjevaca, Hrvata, Šokaca, kako se ko izjašnjava: „Kolo igra, tamburica svira”, koju je napisao Nikola Kujundžić, a komponovao Stipan Mukić.
Raskoš bunjevačkih nošnji, folklora, pesama, igara i bogate trpeze sa Velikog prela, uz vesele domaćine i ugledne goste, biće delimično repriziran u subotu na Prelu mladih. Tradicija su postali i konkursi za najlepše nove preljske pesme. Najbolju, „Pivaj pismu o salašu”, napisala je Subotičanka Branka Dulić. Oko 250 učesnika prela uveseljavali su subotički orkestar „Ravnica” i orkestar „Patrija” iz Županje u Hrvatskoj.

tekst i foto: Milorad Mitrović