„DNEVNIK” ISTRAŽUJE:ZAŠTO SU IGRE NA SREĆU SVE POPULARNIJE
Samo državu tera maler

Gotovo ceo biznis igara na sreću je u sivoj zoni, a država još ne uspeva da ga vrati u legalne tokove. U Srbiji danas postoje tri aktivne lutrijske organizacije: Lutrija Srbije, Narodna Lutrija (nekadašnja Lutrija Vojvodine) i Lutrija Beograda, zatim nekoliko kazina, oko 1.000 legalnih i preko 500 nelegalnih kladionica i nekoliko hiljada automata. Prema proceni republičkog Ministarstva finansija, Srbija bi mogla da ubere oko 50 miliona evra od organizatora igara na sreću, a ubire svega - pet. Mnogi očekuju spas u novom zakonu o igrama na sreću, koji je u skupštinskoj proceduri od oktobra 2002. godine.
Dosadašnji zakon nije uspeo da obezbedi da se kroz igre na sreću efikasno izdvaja novac kojim bi se finansirale socijalno-humanitarne delatnosti, invalidske organizacije i amaterski sport. U ovoj oblasti je siva ekonomija prethodne decenije bila izuzetno raširena, a naplata javnih prihoda, namenjenih finansiranju pomenutih socijalno veoma važnih delatnosti - delatnosti od opšteg interesa, praktično je simbolična, tvrdi Ministarstvo finansija u obrazloženju predloženog zakona.
Iskustvo mnogih razvijenih zemalja pokazuje da se igre na sreću ne mogu prepustiti slobodnom dejstvu tržišnih zakona, već se sistem postavlja tako da država ustanovljava svoj monopol, organizujući ih neposredno (“lutrijski monopol”, javno preduzeće) ili dajući privatnicima odobrenje da priređuju igre. Time se stvaraju uslovi za efikasnu kontrolu ovih aktivnosti, a posebno naplate javnih prihoda. Pored toga, kontrolisanje ulaska u ovu granu omogućiće bolji uvid u finansijske tokove koji kroz nju prolaze, pa i državnim organima da iz nje isključe “prljav’’ novac.

Jedna državna lutrija

Ako bi se novi zakon usvojio, lutrije Srbije, Beograda i Narodna lutrija prestale bi da postoje. Umesto njih, bila bi osnovana Državna lutrija Srbije. Zakon uređuje priređivanje igara na sreću tako što klasične igre ostavlja u isključivoj kompetenciji Državne lutrije Srbije, dok posebne igre na sreću mogu priređivati pravna lica - na osnovu dozvole (u igraonicama), odnosno na osnovu odobrenja (u automat-klubovima, ili klađenje). Nagradni konkursi u robi i uslugama priređuju se uz saglasnost Ministarstva finansija i ekonomije, pod uslovima propisanim zakonom.

Još jedna nepovoljnost u vezi sa igrama na sreću je ta što su, po predlogu novog zakona, lutrije razdvojene od opština. Ranije je 65 odsto prihoda od poreza pripadalo području gde je ostvaren; sada, pak, ta suma u celosti ide u državni budžet. Zato su sve opštine svoje dažbine povećale više puta. Iz Vlade Srbije su svojevremeno tim povodom poručivali da će ona, kao osnivač lutrije, biti zainteresovana da pregovara sa opštinama i da im skrene pažnju koliki mogu biti lokalni nameti. Predlog je da fondovi prikupljaju pare, a onda bi ih distribuirali, ali ne po udelu u uplati, već na osnovu broja socijalno ugroženih osoba. Za sada je jedino predviđeno da se Vojvodini vraćaju pare za ove fondove, u skladu sa uplatama na njenoj teritoriji.
Predloženi zakon pravi podelu na klasične, posebne igre na sreću, i nagradne konkurse u robi. Klasične su sve igre koje za osnovu imaju lutriju, zatim sportska prognoza, loto, keno, tombola, bingo, video-lutrija, fonto i druge slične igre. Pravo na priređivanje ovih igara ima Državna lutrija Srbije. Naknade za njihovo organizovanje (loto, bingo, lutrija, sportska prognoza i ostale igre koje se igraju jednom nedeljno ili ređe) iznosiće 30 odsto vrednosti primljene uplate za učestvovanje u igri, po odbitku fonda nagrada. Igre koje se igraju jednom dnevno ili ređe, kao što su fonto, instantlutrija i video»-lutrija, plaćaće 20 odsto vrednosti uplata po odbitku fonda nagrada. Posebne igre na sreću se priređuju u igraonicama (igre kuglicama, kockicama i kartama), igre u automat klubovima i klađenje.

Depozit kao garancija

Igraonice će morati da imaju osnovni kapital od 30 miliona dinara dok im traje dozvola. Zbog osiguranja isplate dobitka i obaveza, neophodan im je i bankarski depozit na teritoriji Srbije od 21 milion dinara, ili bankarska garancija na isti iznos. Svakog dana u blagajni igraonice mora postojati riziko depozit od najmanje tri miliona dinara. Dozvola traje sedam godina, a naknada za nju iznosi 18 miliona dinara.
Osnovni kapital kladionica je propisan na pet miliona dinara. Bankarski depozit ili garancija u ovoj vrsti igara na sreću iznosi milion dinara (za do deset uplatnih mesta), dva miliona dinara (11-30 mesta) ili tri miliona, za preko 30 uplatnih mesta. Dozvola traje pet godina i košta 800.000, 600.000 ili 450.000 dinara, u zavisnosti od lokacije. Naknada za priređivanje klađenja je 20 odsto od uplata po odbitku nagrada.

V. Savić
Foto: B. Lučić

ZAKONI U SKLADU S EVROPSKIM
Poreski kanali pune budžet

- Dobro je što je predlog zakona o igrama na sreću pripremljen, ali mislim da nam je od njega važnije usklađivanje poreskog sistema sa pravilima koja važe u EU. Treba doneti zakon o porezu na dodatnu vrednost i usvojiti sintetičko oporezivanje građana, kaže za “Dnevnik”konsultant za strana ulaganja dr Milan R Kovačević.
- Prihodi koji se od igara na sreću ostvaruju zavise i od navika stanovništva. Tamo gde su te igre popularne, kao u Engleskoj ili Italiji, i prihod je veći. U drugim zemljama više vole nagradne igre. Kažu da bi porez trebalo tako povećati što bi se deo sume koja pripada igraču smanjio na uštrb onoga što bi država trebalo da dobije. To, po meni, nije dobro rešenje, jer će igre biti manje privlačne za stanovništvo, pa samim tim neće donositi predviđeni prihod. Popularnost igrama na sreću ne manjka, jer građani plitkog yepa baš u njima vide jedinu šansu da se obogate. Međutim, naši igrači su u proseku siromašni pa u buduću sreću mogu da ulože samo manje sume novca, iznosi Kovačević.
Procenjuje se da bar milion građana jednom nedeljno uplati tiket koji “vrti u glavi” ali, kladioničari se žale na žestoku konkurenciju, jer se ove prodavnice sreće otvaraju gotovo na svakom uglu. Kockarska sreća može se probati i na brojnim automatima koji se nalaze u gotovo svim kafićima, ali tu su šanse za dobitak male. Aparati su tako programirani da više novca ostane vlasniku nego što se vrati igračima.
Šta u ovako šarolikoj situaciji nude neki budući propisi? Novi zakon predviđa formiranje Državne lutrije Srbije i Uprave igre na sreću. Mašine koje se koriste za igre tipa poker aparata ili blek yek sistem, moraće da vraćaju igračima 75 odsto novca. Kladionice će biti obuhvaćene fiskalizacijom. Dok se to ne dogodi, vlasnici kladionica plaćaće paušalni porez od 53.000, 43.000 ili 32.000 dinara, zavisno od toga na koliko atraktivnoj lokaciji se kladionica nalazi.
- Buduća zakonska rešenja tako su koncipirana da se proširi krug legalnih priređivača igara na sreću, jer sada na ovom polju dominira siva zona - kaže ekspert za oblast poreza i profesor Pravnog fakulteta u Beogradu dr Dejan Popović. - Država neće imati monopol na klađenje, jer je to naišlo na žestok otpor kladioničara.
Zanimljiv će biti i budući propis o internet kladionicama, koji je u novom zakonu ostao nedorečen, a baš ovaj vid igre je u razvijenim zemljama postao popularan i čini čak 95 odsto uplata. One se, pak, ostvaruju preko kreditnih kartica. Kod nas ovaj način plaćanja još nije razvijen, a kako se bude razvijao tako će biti neophodno da se dopuni zakonska regulativa.

D. Vujošević

U SOMBORU PASIONIRANI HAZARDERI
Kladi se i malo i veliko
Skoro 95 odsto kladioničara igraju sa minimalnim ulogom od 30 do 50 dinara

Od oko 1.500 uplatnih mesta srpskih kladionica, dvadesetak se nalazi u Somboru. Ako je suditi po dobrim poznavaocima ove razbibrige, na razno razne sportske događaje, a većinom na fudbalske utakmice, kladi se i malo i veliko. Nema pravila kada su u pitanju pasionirani kladioničari, pa tikete ispunjavaju i direktori i učenici i domaćice.
– To je svojevrsna igra znanja, a ne kocka - tvrdi vlasnik lokala u kojem se nalazi uplatno mesto jedne beogradske kladionice. - Skoro 95 odsto kladioničara igraju sa minimalnim ulogom od 30 do 50 dinara, ali ima i profesionalaca, koji uplaćuju po hiljadu-dve evra. Dok se sitni kladioničari zaleću i tipuju na desetak parova, profesionalci pažljivo mere kvote u nekoliko lanaca kladionica i imaju informacije iz prve ruke, iz zemalja za čije lige igraju.
Fenomen sportskih kladionica ima i svoju istoriju. Zapadna Evropa se sa ovom pasijom susrela pre nekoliko decenija, dok je u Srbiji začetak kladionica bio “Kvoto” igra društvenih lutrijskih organizacija. Početkom poslednje dekade prošlog veka, da li zbog neznanja ili neke druge namere, odredile su za svega dve nedelje do te mere pogrešne kvote da su nedugo potom nestale. Stvar su u svoju ruku uzeli privatnici, pa je u poslednje vreme uplatnih mesta na sve strane. U Somboru su prisutni svi veliki kladioničarski lanci, počev od najjačeg, novosadskog “Meridijana”, preko beogradske “Forme” do čačanskog “Brazila” i inđijskog “Premijera”. Najčešće se uplatna mesta nalaze u ugostiteljskim lokalima, kako bi se objedinila strast za klađenjem sa povećanjem prometa pića i hrane.
Za otvaranje uplatnog mesta neophodna je dozvola Ministarstva finansija Republike Srbije, ali tu obavezu “završava” kladioničarska centrala. Uplatno mesto mora imati računar sa modemom, telefon i televizor ili video-bim, preko kojeg kladioničari mogu da prate rezultate sportskih nadmetanja, a neretko i promenu kvota. Poznavaoci prilika tvrde da uplatno mesto opstaje sve dok zarađuje ne manje od 10 odsto bruto prometa; kada iznos postane manji, gasi se.
I pored čestih sportskih iznenađenja, retko se dešava da kladionica posluje s gubitkom koji ne može da nadoknadi. Što zbog tržišne logike, što iz straha od eventualno razjarenih kladioničara, u Somboru se nije desilo da neko nije bio isplaćen, bez obzira na veličinu dobitka. Kada se igraju “jaka kola”, uplata po jednom uplatnom mestu bude i do milion dinara, dok je tokom pauza fudbalskih kola prosek uplata tek oko 10.000 dinara.
Za razliku od najvećih svetskih kladioničara - Engleza, koji se klade i na novu boju kose Dejvida Bekama ili šešira kraljice Elizabete - jedini nesportski događaj za koji srpske kladionice određuju kvote jesu izbori.

M. Miljenović

OD RUSKOG DO OBIČNOG RULETA
Kolo sreće se okreće

Neko je svojevremeno vispreno primetio da je gubitak koji učesnik igara na sreću snosi, zapravo, porez na nepoznavanje matematike. Mnogi su se do sada trudili da izračunaju kolika je šansa da učesnik raznih nagradnih i igara na sreću zaista postane „srećni dobitnik”. Matematički najpotkovaniji došli su do zaključka da najmanje šanse na uspeh imaju oni koji učestvuju u najpopularnijim igrama, kakve su bingo i loto. Jer, recimo, kada je o lotu reč, ako se traži 6 brojeva od 45, koliki je broj kombinacija i kolike su vam šanse da baš vi pogodite dobitnu?
Ovakva razmišljanja ipak ne ometaju masu ljudi širom sveta da, beskrajno verujući u svoju srećnu zvezdu, učestvuju u neizbrojivim nagradnim i inim igrama. Ipak, igre na sreću nisu kod nas ni izbliza onoliko popularne kao što su nekada bile, pogotovo ne kao u vreme “zlatnih osamdesetih” jugoslovenskog socijalizma. Neke svetske lutrijske statistike procenjuju da je Srbija čak i po lutrijskom prihodu po stanovniku pri samom dnu globalne lestvice. Najbolje vreme za organizatore igara na sreću bilo je između 1988. i 1991. godine. Jednog februara u to vreme samo je u Srbiji, u jednom kolu lota, bilo uplaćeno čak 1,7 milion listića. Shodno tome, i dobici su bili znatno veći nego danas. Do osamdesetih godina igre na sreću nisu bile rasprostranjene u najširim slojevima stanovništva, ali je agresivni nastup preko mas-medija doveo do toga da prvi put u lutrijama učestvuju i, recimo, žene i deca. Tome su doprinele i prve žene voditelji TV prenosa tih igara.

Pitanje je da li se popularnost nagradnih igara može dovesti u direktnu vezu sa standardom stanovništva. Koliko je sugestivno saznanje da je veliki novac “tek onako” dobio baš neko ko je (siromašan) kao što ste vi i da li siroti Srbin češće sanja o dobitku na lotu od imućnog Amerikanca? Statistike kažu da je broj uplata za igre na sreću znatno smanjen u doba najvećeg pada ekonomske situacije u Srbiji, poslednje decenije prošlog veka. Takođe, igre na sreću i lutrije su najpopularnije u prebogatim zemljama Skandinavije, Nemačkoj i Italiji. S druge strane, broj uplata u zvaničnim i tokom devedesetih znatno osiromašenim (samimi tim i obesmišljenim) lutrijama ne mora biti baš savršen pokazatelj masovnosti igara na sreću. Tada su na scenu stupile i razne druge varijante igara na sreću, i sve je bilo prešlo u sivu zonu, pa su se pojavile razne (polu)ilegalne kladionice i kockarnice. I psiholozi uglavnom smatraju da je obilje igara na sreću naročito pogodno u danima krize i opšteg siromaštva.

Devedesetih je u Srbiji potpuno propala klasična i nekada izuzetno popularna sportska prognoza, a usledio je pravi bum sportskih kladionica, koji u nešto manjoj meri traje do danas. Kladionice učesnicima dopuštaju veliku slobodu u kreiranju sopstvenih kombinacija, stoga su i mogućnosti za razne vrste dobiti znatno veće. Neke pretpostavke govore da svake nedelje i do milion građana Srbije prošeta do kladionice, osmisli sopstvenu “dobitnu” kombinaciju. Teško je poverovati da su baš svi oni zagriženi zaljubljenici u fudbal; pravi motiv za igru ipak mora biti šansa da se dođe do “ekstra” novca.
I u tri velike lutrijske organizacije, ali i u mnogobrojnim kladionicama, tvrde da zarade od organizovanja igara na sreću nisu enormne, naprotiv. To je delatnost kao i svaka druga, poverio se medijima nedavno jedan kladioničar, pogotovo od kada kladionice bukvalno niču na svakom ćošku. Prošetate li se po Novom Sadu ili bilo kojem drugom većem gradu u Vojvodini i Srbiji, naići ćete na brojne kafiće koji pored šanka imaju i zaseban pult za sportsko klađenje. Srpske lutrije danas imaju promet četiri puta manji od slovenačkih, upravo obrnuto od onoga što je bilo pre dve decenije.
Uprkos takvim tvrdnjama, raširenost igara na sreću nedvosmislena je potvrda njihove profitabilnosti: niko neće organizovati lutriju da bi neko drugi zaradio. Pored brojnih kladionica, po kafićima su još češći poker i slični automati. Najpopularnije televizijske stanice gledanost pokušavaju još više da povećaju prikazivanjem kvizova najrazličitijeg sadržaja. Tu su “Milioner”, “Sam protiv svih”, “Muzička slagalica”, “Ruski rulet”, “Najslabija karika”... Sve do igara u kojima učesnici pokušavaju da brže od drugih stignu do aerodroma, ili urade nešto neobično što će im doneti bilo kakvu nagradu. I dnevne i druge novine pokušavaju da povećaju tiraž na nagradnim igrama: jedan beogradski list ovih je dana objavio spisak dobitnika u nagradnoj igri organizovanoj zajedno sa čuvenim svetskim proizvođačem bezalkoholnih pića. Spisak je objavljen u vidu posebnog dodatka, na broju strana koji bi priličio, u najmanju ruku, posebnom nedeljnom izdanju. Treba se setiti i jednog Nikšićanina koji je, pre otprilike godinu dana, otvorio i zatvorio sportsku kladionicu za samo sedam dana. Novinarima je rekao da je za to vreme zaradio 100.000 evra (rezultati utakmica su u tom kolu očigledno bili iznenađujući) pa je rešio da novac uloži u neki smireniji i manje rizičan posao.

V. Čvorkov