MIHAL RAMAČ: S ONE STRANE SNOVA - 26
A štuke nema, pa nema

Štuka se ne gaji u ribnjacima em zbog toga što nemilice tamani ostale ribe em zato što ima nezgodne, kanibalske navike: u nedostatku ukusnijeg zalogaja guta i svoju vrstu. Stručnjaci, ipak, kažu da nema ribnjaka bez štuke. Nekako se zapati, a odgajivači je trpe. Ne iz sažaljenja, već zato što od njene alavosti ima koristi. Tovljeni šarani su, naime, velike lenčuge. Napune stomake pa se izležavaju u blatu. Da ih povremeno ne povija neka štuketina, usmrdeli bi se.
U politici ulogu štuke igra opozicija. Tamo gde je ima. Države bez opozicije uvek su sumnjive normalnom svetu. Sredinom prošlog veka, kad smo bili deca, u partijskim školama su objašnjavali da našoj zemlji nije potrebna opozicija jer imamo Socsavez koji pomaže kompartiji da ispravi greške ako ih slučajno napravi. Posle su na čelo Socsaveza došli drugarica Rada Lambada te drugovi Dragan Tomić i Radovan Pankov. S poznatim ishodom i po partiju, i po državu i po front organizovanih socijalističkih snaga. Da je Socsavez pošteno radio ono za šta je bio plaćen iz budžeta, do svega ovoga ne bi došlo. Zaključak - politički šarani se udebljaju i usmrde u političkom mulju ako iza leđa ne čuju škrgut štučjih zuba.
Istinski rodoljubi znaju da naši rukovodioci nisu šarani. Niko od njih ne bi, jel’, ni mrava zgazio. Da uzme proviziju na veštačko đubrivo ili procenat od neke usluge - sačuvaj i sakloni. Ovo je fini svet, opredeljen za tranziciju, reforme i slična opštekorisna poduzeća.
Ako je baš tako, nek je. Ipak, ne bi škodilo da iz prikrajka vreba neka opoziciona štuka. A nje nema. Ponovo smo ometena u razvoju zemlja bez opozicije. Doduše, neki na televiziji uporno pokušavaju da se proture kao opozicionari. Ne ide. Da bi neko bio opozicija, nije dovoljno što viče “Dole Vlada!” To može svaka vucibatina. Opozicija bi trebalo da dela na polzu svoje zemlje i naroda, a ne na njihovu štetu. Oni što se busaju u tobož opozicione grudi nisu, ni otkad je DOS ni u mračnim predistorijskim vremenima, učinili baš ništa pametno i korisno.
Eto, pre neki dan jedan u saveznom parlamentu pretio da će, čim postane ministar policije ili nešto slično, uhapsiti Labusa. Pošto dotični nikad neće postati neko i nešto, Labus može da spava na miru. No, savezni parlament možda i nije mesto gde bi valjalo tražiti opoziciju. Iz prostog razloga što svi svetski parlamenti imaju svoje države. Ako nema države, nema ni parlamenta. Da bi postojala država, mora da postoji određena teritorija, određeno stanovništvo i neka vlast nad njima. Savezna država od neutvrđenog dana neutvrđene godine ne ispunjava ni ove minimalne uslove, pa je državom neće učiniti ni onaj što sanja kako u nekoj južnoameričkoj džungli hapsi Labusa.
Ima li opozicije u republičkom parlamentu? Jedini merodavni za odgovor na ovo pitanje bili bi bolesni rođaci narodnih poslanika, pošto prenose sednica mogu da gledaju jedino oni koji su silom prilika vezani za krevet i televizor. Ko je na preskoke pratio poslednje vanredno zasedanje, mogao je da shvati samo toliko da se radi o nekakvom omnibusu i da postoje lica koja iz dna duše preziru Vojvodinu i sve vojvođansko. Onaj, ko mrzi ne može biti opozicija. Zato što opozicija mora da voli svoju zemlju, makar toliko koliko je voli vlast. Kako da poverujem nekom ko svom snagom mrzi svoj zavičaj? Mogu da ga žalim što je neuk, mogu da se čudim otkud u njemu toliko mržnje prema ljudima koji žive severno od Save i Dunava. Mogu da se trujem srdžbom prema njemu. Da mu verujem - ne mogu nikako. Ko dobije ospice na svako pominjanje Vojvodine, taj ne voli ni Leskovac ni Kragujevac. Ne voli ni Kosovo ni Knin, kao što ih nije voleo ni u vreme kad je gurao druge da za njih ginu i zbog njih gladuju. Osobe koje u svima vide samo klete dušmane na kraju će prokleti i svoju zemlju. Samo da ne bi morali da urade bilo šta, ma i nešto najmanje, radi njenog dobra, a ne zarad svoje obesti.
Možda ima opozicije makar u Vojvodini? Onomad svratim nekim poslom u Novi Sad. Kad tamo, jedan drug koji tvrdi da je opozicija i Čanku i Filipovu, unosi badnjak u Skupštinu. Pošto se badnjak unosi u kuću za najveći porodični praznik, zaključih da drug zajedno s porodicom stanuje u Skupštini. Čim je neko svio porodično ognjište u Skupštini Vojvodine, znači da nije opozicija.
Duboko zabrinut zbog nepostojanja opozicije u zemlji iz koje neki hoće da oteraju i našu Vojvodinu i mene u njoj, krenuh da čitam novine. Kad tamo - stenogram. Bivši predsednik u nastavcima vaspitava svoju decu. Baš se napatio. Država gori, zemlja se trese, inflacija hara, a drug sin naumio da seče uši. Običnom čoveku makar na čas lakne kada shvati da i veći od njega muku muče sa svojim nevaspitanim derištima.
No, vratimo se stenogramu, Ako su ga zaista snimili susedi, to potvrđuje da je ovde, pored režima, bila trula i opozicija. Poznato je da bivši predsednik nije trpeo pored sebe pametne i sposobne. NJihovi najbliži saradnici u svemu su se ugledali na njega. Pametni i sposobni oterani su i iz onih službi koje su bile zadužene za zaštitu druga predsednika, što podrazumeva i zaštitu od prisluškivanja. Da je tamo ostao bar jedan sposoban oficir ili policajac, ne bi mu ga neko tek tako dve i po godine znao kome šef države i partije šalje poljupce, dolare i mudre očinske savete. Posle ta ista vojska pobedila NATO i dobila silna odlikovanja, da bi danas verno služila novom predsedniku.
Sramota je za državu da joj stranci prisluškuju predsednika, ma kako se zvao i ma kakav bio. Veća je sramota samo imati predsednika što se psuje s rođenom decom. Sramota je što pored sebe nije imao nikog ko bi ga upozorio da se ponaša. Još sramotnije je da je takva osoba u više navrata birana za šefa države. Da je postojala ozbiljna opozicija, takav ne bi ni došao na vrh. Opoziciju, dakako, ne čine jedna, dve ili tri partije. Opozicije ima ili nema u glavama ljudi.
Nepostojanje opozicije u parlamentu i u glavama danas može da dovede do istih posledica kao i devedesetih ili ranije. Lepo je, što bi rekao naš čovek u Americi, igrati na poštenje. Koga jednom krene karta, taj poštenje posmatra drugačijim očima. To bi moglo da se desi i onima što danas vladaju Srbijom. Tačnije, iskustvo ljudskog roda uči da će im se, pre ili kasnije, svakako desiti. Ulenjiće se poput ribnjačkih šarana. Dok srbijanska i vojvođanska vlast za političke protivnike imaju samo one što se rugaju Srbiji i Vojvodini, pošto su se godinama, poput ribnjačkih šarana, tovili na narodnoj muci, nema nam reda u državi. Dok oni što lažu da su opozicija misle samo na to kako da napune stomake, sačuvaju svoje palate i svoje uvozno-izvozne i ostale poslove, nema Srbiji dugoročnijeg napretka.
Valjane vlasti ima samo tamo gde ima valjane opozicije. Bez hitrih štuka nema ni zdravih šarana. Ma koliko bile zubate, štuke i ajkule iz MMF-a, Evropske unije i ostalih nadležnih za naš slučaj, te prisluškivača naših predsednika, ne mogu nadomestiti domaće. Da bi se nešto dovelo u red, pored znanja potrebno je i malo ljubavi, ili makar dobre volje. Rečeno važi kako za slavinu, tako i za državu. Čak i da se veruje da vlast ima puno znanja i dobre volje, loše je kad među mrzovoljnicima koji se nude kao njena zamena nema ni trunke ljubavi prema otadžbini. (5. februar 2002)