KAKO JE PRE 109 GODINA OBELEŽEN DAN VELIKOG SVETITELJA
Proslava Svetog Save u Novosadskoj gimnaziji 1895.

Iako pod nacionalnim i pritiskom tuđinske vlasti, proslava posvećena velikom svetitelju Svetom Savi predstavljala je u Novosadskoj gimnaziji, pre više od jednog veka, simbol svih nacionalnih, prosvetnih i verskih stremljenja i ideala učenika i profesora ove vaspitne ustanove.
Poštujući tradiciju, na dan Svetog Save 1895. godine, ujutro je održana arhijerejska liturgija u Sabornoj crkvi, uz činodejstvo patrijarha Georgija Brankovića uz pratnju hora pod dirigentskom palicom mladog profesora Tihomira Ostojića. Nakon liturgije, prešli su u trosobnu profesorsku zbornicu stare gimnazijske zgrade, gde je održana kraća svečanost posvećena životu i delu Save Nemanjića. Direktor Vasa Pušibrk zahvalio se svim darodavcima srpske pravoslavne gimnazije.
Popodne je održana svečana sednica Književnog odeljenja Matice srpske, na kojoj je Mihailo Polit-Desančić govorio o hrvatskom istoričaru i rodoljubu Franji Račkom. Goste je dočekivao i pratio do sedišta Matičin predsednik Tona Hadžić.
Uveče, po običaju, održana je svetosavska beseda, na kojoj su đaci, kasnije nosioci progresa sredine u kojoj su delovali, i njihovi profesori, najistaknutije ličnosti svoga vremena, pripremili svečanu akademiju. Duša čitavog programa bio je svestrano obrazovani profesor Jovan Grčić. Odabrao je najlepše celine horova iz pojedinih nacionalnih kompozicija, te horova i pesama iz čuvenih svetskih opera, koje su učenici uspešno izvodili. Patrijarh Georgije Branković, obučen u purpurnu svečanu odeždu, među prvima je čestitao neumornom profesoru Grčiću, koji je pripremio i prolog prilikom otvaranja Dunđerskovog pozorišta. Blagodareći ogromnu trudu i znanju bio je i pisac, i prevodilac, i muzičar i režiser, sve u isto vreme. Đaci profesora Novosadske gimnazije Jovana Grčića bili su i Miloje Milojević, Petar Konjović, potonji istaknuti kompozitori, te Isidor Bajić, kasnije profesor Novosadske gimnazije.

Prof. Leposava Kljaić
Novi Sad

STANARI ZGRADE KOJU JE ZAHVATIO POŽAR
Taksisti veliko hvala!

Na Novom naselju, u Ulici Mileve Marić 37, 11. januara izbio je požar. Ovom prilikom želimo da se zahvalimo taksisti koji se tu našao kada je buknula vatra, pa je pozvao vatrogasce sa svog mobilnog telefona i dovikivao stanarima naše zgrade da izađu napolje. Ime taksiste nam nije poznato jer u toj panici nismo ni bili svesni šta se zapravo događa, ali zato njemu veliko hvala. Zahvaljujući njemu zgrada je spasena od veće materijalne štete.

Stanari zgrade u ulici Mileve Marić 37
Novo naselje

U BLIZINI RAFINERIJE PLANIRANA IZGRADNJA AZILA ZA PSE I MAČKE LUTALICE
Izgraditi azil, ali ne od gradskog novca

Čitajući štampu, saznao sam da će u Novom Sadu, u blizini rafinerije, uskoro početi izgradnja azila za životinje. Društvo za zaštitu životinja „Arka” traži od Gradske vlade da budžetom za ovu godinu predvidi i odredi sredstva za izgradnju navedenog azila. Gradska vlada ni u kom slučaju ne treba i ne sme da odobri sredstva za to, zato što su ona prikupljena u budžetu od svih građana: putem poreza od zaposlenih, od privrednika, poljoprivrednika i raznih zakupaca prostorija, pa i penzionera. Gradnja azila za smeštaj pasa i mačaka lutalica mnogo bi koštala, a naše društvo od toga nema nikakve koristi, nego štetu, jer životinje ne mogu živeti od vazduha, nego ih treba hraniti, tako da bi grad morao davati velika sredstva i za hranu za životinje.
Zato predlažem gradskoj vladi da budžetska sredstva usmeri za dobrobit građana, jer smo mi ionako siromašno društvo. Naše vatrogasne jedinice imaju lošu opremu za gašenje požara, pa bi njih trebalo opremiti što je moguće bolje, treba nabaviti bolnicama razne aparate za lečenje građana: bubrežne bolesnike voze na dijalizu u Bačku Palanku, Sremsku Mitrovicu, Zrenjanin i u Beograd. Treba da organizujemo fond u koji bi svi građani, koji to mogu, uplaćivali određenu sumu novca da pomognemo gladnoj deci, invalidima rata, socijalno ugroženima.
Zato ovim putem pozivam sve građane Novog Sada i okolnih mesta da se suprotstave i da ne dozvole da se iz budžeta grada gradi azil za pse i mačke lutalice, jer već postoji azil na gradskoj deponiji, ali predsednica udruženja „Arka” Branka Paško je nezadovoljna tim objektom i zahteva da se on poruši, iako Gradska čistoća ima urednu dozvolu za njega. Kaže i da su građani nezadovoljni dosadašnjim načinom rešavanja problema pasa i mačaka lutalica, pa pitam Branku Paško na koje se to ona građane poziva.
Predlažem predsednici „Arke” da ona i njeno udruženje svojim parama izgrade azil za pse i mačke lutalice i neka ih tamo hrane i neguju, a ne da traže novac od grada i građana. Obaveštavam ih i da u Temerinu postoji zoološki vrt, dosta velik. Čovek koji je imao želju da izgradi zoološki vrt to je i uradio. Nije tražio da mu ga društvo izgradi.

Mićo Kozarac,
stalni čitalac „Dnevnika”

IZVODI IZ KALENDARA „SRBOBRAN” IZ 1896. GODINE
Poreklo slavnog Srbina Nikole Tesle

”Dnevnik” je 13. januara preneo tekst iz zagrebačkog „Nacionala” o rezultatima ankete koja se bavila pitanjem ko je najveći Hrvat u istoriji. Pošto iz teksta nije u potpunosti jasno da li se misli na teritorijalnu ili nacionalnu pripadnost, evo nekih podataka o „ocu srpskog Edisona - Milutinu Tesli”, objavljenih u kalendaru „Srbobran” za 1896. godinu, koji je štampan u Zagrebu: „Kako je zadnjih par godina, a naročito od svjetske izložbe u Čikagu cio obrazovani svijet diviti se počeo gorostasnim zamišljajima i gotovim pronalascima na polju elektro-tehnike i fizike našeg slavnog Srbina Nikole Tesle, i ako je taj veliki i učeni tuđi svijet proglasio njega za jednog od najvećih umova sviju naroda i sviju vremena; - to mislimo da će čitaoce ove narodne knjige interesovati, da doznadu što god i o tome, ko je bio i kakav je bio onaj sretni roditelj, koji je rodio i odranio čojka ne samo Srpstvu i Slavenstvu, nego cijelom čovečanstvu. Radi smo dakle, da po ličnom poznavanju i po autentičnim originalnim rukopisima do kojih smo došli dobrotom jedne sestre Nikoline do nekle makar da prikažemo roditelje Nikole Tesle.
Milutin Tesla rodio se 3. februara 1829. u Lici... Kao dijete svršio je u Gospiću njemačku školu, a posle i vojenu matematiku skupa sa bratom Josifom. Josif ostane na vojničkom putu, postane oficir i umre u Mitrovici kao c. kr. major. Milutin pak, koji se nikako nije mogao s onom prećeranom stegom vojničkom sprijateljiti, ostavi kadetiju, pa ode u bogosloviju u Plaški, i svrši je 1844. i 1845. kao ’prevashodni pervi’. Pošto se oženi sa Đukom, kćeri popa Nikole Mandića iz Gračaca, a sestrom današnjeg mitropolita zvorničkog Nikole (Petra) i Paje obrstara, Tome paroha gor. gračaničkog i Trivuna načelnika gračaničkog, - bude god 1846. rukopoložen od episkopa Evgenija Jovanovića za đakona i presvitera i poslan u Štikadu za kapelana, od kuda bude na brzo premješten u Senj”.
Iz ovog teksta jasno se vidi da je otac Nikole Tesle Milutin bio srpski pravoslavni sveštenik, kao i otac njegove majke Đuke mitropolit zvornički. Milutin Tesla je u mlađim godinama pisao članke za novine. Zahvaljujući njegovom tekstu objavljenom u „Srpskom dnevniku” 26. novembra 1855. saznajemo: „nema srpskih škola u Lici, pa je narodna svijest slaba”, „Lika je po svom prostoru i broju žitelja velika i sastoji se iz samijeh Srba”, „u Lici ima više Srba pravoslavnog nego rimokatoličkog vjerovanja”.
Ovako je pisao u zagrebačkom kalendaru za 1896. godinu „Srbobran”, a kao komentar na pomenutu anketu neka posluži narodna poslovica „ko se tuđim perjem kiti...” A oni koji su za očuvanje srpstva zaduženi, pa i plaćeni za to da se staraju o srpskim velikanima i srpskoj baštini, morali bi da se sete reči, vrlo opominjućih, objavljenih u „Vojislavljevoj spomenici” iz 1895. godine: „Ko ne poštuje svoje velikane, ponižuje sebe sama.” Jer, u anketi se pojavilo i ime Ruđera Boškovića, čiji je otac Nikola Bošković iz sela Orahova, u Hercegovini, otišao u Novi Pazar, da bi potom došao u Dubrovnik, kao bogati trgovac, i oženio se devojkom iz ugledne trgovačke i književne porodice Betere. U braku mu se rodilo osmoro dece, među kojima, kao sedmo dete, i sin Ruđer. U vreme rođenja Ruđera Boškovića Dubrovnik je bio na vrhuncu moći (1711), i Ruđer je uvek izjavljivao da je Dubrovčanin.

Dejan Tomić
Novi Sad

PROFESORI FILOZOFSKOG FAKULTETA UNIVERZITETA U NOVOM SADU
Otvoreno pismo ministru za nauku, tehnologiju i razvoj

Poštovani gospodine ministre,
Pošto do sada niste reagovali na naše primedbe i proteste koje smo Vam upućivali u vezi sa kriterijumima za vrednovanje projekata i podnošenje izveštaja o radu na njima, koje ste neprestano menjali tokom poslednje dve godine, odlučili smo se da Vam ovaj put uputimo otvoreno pismo u kojem izražavamo svoj protest povodom ponovnog uvođenja novih kriterijuma.
Ministarstvo je godine 2002. odobrilo i počelo da finansira naučne projekte za period od tri godine, kada je traženo da se izveštaji podnose tromesečno (odnosno četiri puta godišnje). Reagovali smo odmah da je takva dinamika podnošenja izveštaja potpuno neprimerena dinamici rada, a posebno tipovima projekata iz humanističkih i društvenih disciplina (o čemu smo Vam već pisali, npr. 5. jula 2002). Na to niste odgovorili.
Napominjemo da je prijava projekta bila u posebnoj aplikaciji Ministarstva koja je zahtevala ASCII kodni raspored Ju-slova, a svi naši kompjuteri već su imali noviji “unikod” raspored slova, što je nama, iz humanističkih disciplina - jezik i književnost, posebno otežavalo rad.
Prve izveštaje za 2002. godinu Ministarstvo je tražilo tek nakon šest meseci (iako je najavilo tromesečno podnošenje izveštaja). Taj izveštaj je zahtevan u programu “MC projekt 2000”, za šta je bilo potrebno da se posebno obučimo. Napominjemo i da taj program nije bio u potpunosti primeren tipu naših projekata, jer je od nas zahtevano da se rezultati iznose fazno i u procentima.
I devetomesečni izveštaj tražen je u tom programu a da pri tom nismo bili obavešteni da li smo šestomesečni izveštaj tehnički korektno uradili. Zatim je i godišnji izveštaj za 2002. godinu tražen u programu “MC projekt 2000”. Osim toga, finansijski izveštaj za tu godinu podnosili smo posebno, sada u drugom programu - “ekselu”.
Za prvi kvartal 2003. ponovo nije tražen izveštaj, da bi u junu 2003. Ministarstvo od nas zatražilo ponovo izveštaj za 2002. godinu i za prvu polovinu 2003, ali sada u “vordu”, u vidu običnog dokumenta (bibliografije radova sa rezimeima), eksplicitno ne zahtevajući izveštaje u “MC projektu 2000”. Samo mesec dana kasnije, jula 2003. (dok je raspust bio u toku, a izveštaji u “vordu” urađeni i poslati), Ministarstvo ipak od nas traži polugodišnji izveštaj za 2003. godinu u primerenom “MC projekt 2000” - sa rokom slanja izveštaja: 1. septembar 2003. Nakon dva prolongiranja tog roka (do 15. oktobra), Ministarstvo nas obaveštava da nismo dobro radili izveštaj u “MC projekt 2000” (dakle, od samog početka), ne objašnjavajući nam u čemu smo pogrešili. Time je Ministarstvo sebi dalo alibi da rukovodiocima projekata ne isplati nadoknadu za rukovođenje!
Zatim je sledio zahtev za podnošenje devetomesečnog izveštaja za 2003. godinu, ponovo u “MC projekt 2000”. Postupili smo i po tom zahtevu Ministarstva, poštujući zadati rok (15. novembar). A onda smo 18. decembra uveče, za podnošenje godišnjeg izveštaja za 2003. dobili potpuno novu aplikaciju (novi program), sa zahtevom da u nju unesemo kompletne podatke za 2002. i 2003. godinu i da se izveštaji podnesu do 31. decembra! A to je značilo - rad iz početka. Pri tom je aplikacija ponovo zahtevala ASCII raspored JU-slova.
Sve do sada prihvaćene izveštaje koje smo podnosili Ministarstvo ne uzima u obzir i naš skoro dvogodišnji trud oko prezentovanja rezultata u vidu izveštaja postao je besmislen i uzaludan. A od nas se, valjda, očekuje da se bavimo naučnoistraživačkim radom, a ne da budemo dokoni i udovoljavamo hirovima programera Ministarstva (koji se, uzgred budi rečeno, stalno menjaju).
Što se, pak, evalucije projekata tiče, do sada su za izveštaj od nas traženi naslovi radova i publikacija u kojima su oni štampani (sa izdavačem, mestom i godinom izdanja), a za poslednji izveštaj traže se i urednici i recenzenti, njihovo puno ime, zvanje i adresa, što dodatno usložnjava već izuzetno komplikovanu i glomaznu proceduru podnošenja izveštaja i u potpunosti iscrpljuje istraživače, a posebno rukovodioce projekata, od kojih se, u pretprazničkim danima, traži potpuna radna mobilnost. Vrhunac svega jeste i zahtev da uz svaki rad dostavimo i ISBN/ISSN i klasifikacioni broj rada (UDK), “link” baze podataka u kojoj se nalazi dati rad, kao i ključne reči koje se odnose na taj rad.
Što se tiče kriterijuma evaluacije projekata, i oni nisu bili stalni i menjani su od jednog do drugog podnošenja izveštaja. Prvo su vrednovani, odnosno bodovani, radovi u štampi, i to je važilo sve do ovog, poslednjeg izveštaja koji podnosimo Ministarstvu. Isto tako, dosad su vrednovana, odnosno bodovana, učešća na naučnim konferencijama, što u najnovijem izveštaju ne predstavlja relevantnu kategoriju za bodovanje. Prema najnovijim propozicijama koje se uvode usred rada na projektima, sve dok takav rad, izložen na naučnom skupu, ne bude objavljen, on za Ministarstvo nije relevantan i ne može se bodovati, već se samo može uneti u rubriku “ostalo”. Projekti i istraživači su time oštećeni, posebno zato što nam Ministarstvo preti da će projektima koji će i zbog toga loše proći u evaluaciji, ukinuti finansiranje.
U ovaj poslednji izveštaj mogu se uneti samo podaci za radove i knjige objavljene 2002. i 2003. godine, što je za naše uslove, u kojima časopisi izlaze sa zakašnjenjem od godinu i dve, krajnje neprimereno. Mnogi časopisi u koje su predati radovi tokom 2002. i 2003. godine zbog kašnjenja u izlaženju nose datum 2000. ili 2001. godine.
Pošto su projekti prijavljeni na tri godine, neki istraživači su za taj period i planirali završetak rada na svojoj temi, tako da u ovom trenutku, po prirodi posla i planiranoj dinamici rada, ne mogu prikazati štampane rezultate (knjige ili monografije). Međutim, na sajtu Ministarstva pojavilo se ultimativno pismo, u kojem se unapred, još dok izveštaje nisu ni dobili niti videli, preti da će 10 odsto projekata biti ukinuto. Da li to Ministarstvo unapred zna ko je šta uradio?
Napominjemo da se od nas uvek tražilo ultimativno podnošenje izveštaja, u poslednji čas i pod pretnjom da će nam biti ukinuto finansiranje. Neprestano smo dovođeni u situaciju da nikad unapred ne znamo propozicije pisanja izveštaja i kriterijume vrednovanja projekata, što su preduslovi za korektan i normalan odnos i rad. U poslednjem zahtevu Ministarstva rečeno je čak da se “prvi poslati izveštaj smatra konačnim”, te da “svaki naknadno poslat izveštaj neće biti uzet u razmatranje”.
Podsećamo da je rok za podnošenje ovog izveštaja bio 31. decembar 2003. godine, da bi 29. decembra, 48 sati pre isteka ultimativnog roka, na sajtu Ministarstva “osvanuo” novi, prolongirani datum - 10 januar 2004. godine! Ne treba posebno naglašavati kako smo se osećali kada smo to ugledali, s obzirom na ogroman posao koji smo pod presijom do tog momenta već uradili.
Iz svega proizilazi da su se ugovorene propozicije u vezi sa projektima stalno menjale, a mi smo poštovali takvu proceduru i uredno slali svoje izveštaje, koji, uzgred budi rečeno, nisu mogli na adekvatan način pokazati naše stvarne rezultate (na šta smo neprestano upozoravali Ministarstvo).
Na osnovu svega ovoga što smo izneli, jedini zaključak koji se nameće jeste da se u ovom slučaju Ministarstvo ponašalo krajnje nekorektno i neprofesionalno i da takvim svojim ponašanjem ponižava istraživače, rukovodioce projekata i naučnoistraživačke organizacije, koji savesno obavljaju svoje zadatke i čiji rukovodioci, svojim potpisom, garantuju validnost podataka.

Profesori Filozofskog fakulteta u Novom Sadu: prof. dr Milan Tripković, rukovodilac projekta, prof. dr Zoja Karanović, rukovodilac projekta, prof. dr Emil Kamenov, rukovodilac projekta, prof. dr Janoš Banjai, rukovodilac projekta, prof. dr LJiljana Subotić, član Komisije za evaluaciju projekata Ministarstva, prof. dr Mato Pižurica, prodekan za nastavu