INTERVJU
KSENIJA KRNAJSKI, REDITELJKA, PRED PREMIJERU „POKONDIRENE TIKVE” U SNP-u
Triler umesto „veselog pozorja”
Fema je za mene zadivljujuće hrabra i snažna žena, neko ko posle smrti muža tiranina odlučuje da se izbori sa svim demonima prošlosti i krokodilima sadašnjosti i da život, ugušen u smradu štavljenih koža, blata i balege, učini ružičastijim, kaže rediteljka predstave čija se premijera očekuje ovih dana

Na sceni “Pera Dobrinović” Srpskog narodnog pozorišta ovih dana publiku očekuje premijera “Pokondirene tikve” Jovana Sterije Popovića, čuvenog komada klasika našeg pozorišta, ovaj put u režiji Ksenije Krnajski. Ova mlada Novosađanka režiju je studirala na Akademiji umetnosti “Braća Karić” u klasi profesora Nikite Milivojevića i asistenta Anite Mančić, karijeru je započela u Beogradu, a sada prvi put režira u Srpskom narodnom pozorištu.
Dvadeset godina je imala 1997. kada je bila koreditelj opere Manuela de Falje “Lutkarsko pozorište majstora Pedra” u “Cinema Redžu” u Beogradu. Dve godine kasnije, u Bitef teatru režira komad “Jezički rulet” Dare Karvila, a 2001. diplomira na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu s komadom “Polaroidi” Marka Rejvenhila. U prošloj sezoni režirala je komad “Porša Koklan” Marine Kar na večernjoj sceni Malog pozorišta “Duško Radović”. Predstava “Polaroidi” u ovoj sezoni je gostovala u SNP-u, a novosadska publika je imala priliku da vidi i njenu režiju “Porše Koklan” u okviru “of programa” prošlog Sterijinog pozorja.

Zaoštrena, bespoštedna i neumivena analiza

Povratak klasici Srpsko narodno pozorište uslovilo je potrebom da to ne bude još jedna inscenacija poznatog komada, već novo rediteljsko čitanje, pa se izbor mladog reditelja, koga preporučuje dosadašnji rad, čini sasvim logičnim. Uz činjenicu da je ovo Vaš prvi susret sa Sterijom, a na sceni SNP-a, kako je, po Vama, trebalo da bude ostvaren taj zahtev koji je postavljen pred reditelja? U čemu se najviše odražava razlika u Vašem i dosadašnjem viđenju Sterijine “Pokondirene tikve”?
- Namera mi je bila da zaštitim junake “Pokondirene tikve”, da ih opravdam, da ih učinim jarkijim i ubedljivijim nego što ih je Sterija napisao. Ne samo Femu, motor čitavog ovog dramskog zbivanja, jedan od najčuvenijih likova u domaćoj dramskoj književnosti, nego i sve one kobajagi sporedne, plitke i površne. I sluge, i nesuđeni zet, i brat-čuvar patrijarhalnog poretka, i provodadžika, svi oni u mojoj verziji “Pokondirene tikve” imaju svoje, individualne probleme, svoje male živote a velike drame, i svaka je i svačija strast i potreba, težnja i neprilagođenost, važna.
Sačuvali smo Sterijin sočan i u reljefnosti gotovo dekadentan jezik, ali smo ih bojili našim današnjim, modernim iskustvima, strahovima i opsesijama. Zato mislim da će ova predstava biti ljudima zanimljiva, drska u iskrenosti i emotivnoj aktuelnosti. Nadam se, bar...
Fema je za mene zadivljujuće hrabra i snažna žena, neko ko posle smrti muža tiranina odlučuje da se izbori sa svim demonima prošlosti i krokodilima sadašnjosti i da život, ugušen u smradu štavljenih koža, blata i balege, učini ružičastijim. Zbog toga je ona dimenzija pokondirenosti iz koje ju je pisac razvio zapravo deo njenog šarma, aroma duhovitog i luckastog, oslonjenog na časnu potrebu da život sebi i svojim bližnjima učini lakšim i interesantnijim.
Branim njenu veru u to da zaslužujemo bolje i više od onog što drugi u naše ime podrazumevaju.
Ranije predstave “Pokondirene tikve” su uglavnom ismevale Femu, osuđivale njenu potrebu da bude ono što nije...
l Mada na prvi pogled možda nema dodirnih tačaka među komadima koje ste dosad radili i ovog, da li bi se ipak mogla pronaći izvesna zajednička crta, ili rediteljska vizura koja je, ispostavlja se, bila zapravo dobra preporuka za izbor reditelja ovog Sterijinog komada?
- Na ovo pitanje bi Vam verovatno bolje i lakše odgovorila tri musketara koji sada vode SNP (Milivoj Mlađenović, Svetislav Jovanov i Aleksandar Milosavljević) koji su me zvali da režiram i kojima se stvarno divim na hrabrosti što su nešto značajno, kao što je ovaj pisac za ovu sredinu, poverili nekom mladom kao što sam ja.
Čini mi se da postoji jasna vezivna nit između mojih prethodnih predstava i ove, u dve kategorije. Prva je način analiziranja problema komada - zaoštreno i bespoštedno, neumiveno. Druga je telesno-vizuelna partitura, koja postoji kao neki alter sloj napisanom i na sceni izgovorenom. NJom se sa posebnom radošću bavim u predstavama, a publika je to dosad uvek divno umela da isprati i ceni.

Pouke uvek pažljivo skrivene

Čini se da Vam je bliži stav da, umesto eksplicitnosti, kontekst i posredni put više mogu da sugerišu i objašnjavaju veze i odnose. U predstavi “Polaroidi”, primera radi, na sceni nema nasilja, iako je stalno prisutno. Da li i u ovoj novoj predstavi želite da izbegnete eksplicitnost, kada je, recimo, u pitanju komika, što je bio čest slučaj u dosadašnjim postavkama?
- Ne mislim da u “Polaroidima” nema nasilja. Nema pucnjave i silovanja, ali ima onog potmulijeg i mučnijeg, i mentalnog i fizičkog. Seks između prijatelja na rubu bolničke postelje u kojoj umire njihov zajednički prijatelj za mene je vrlo eksplicitno nasilan, za Vas nije?
Ovde smo takođe bili radikalni u produbljivanju i prokrvljavanju odnosa likova u komadu. Tu sam veliku pomoć imala u dramaturgu Svetislavu Jovanovu, a potom, naravno, u glumcima. Napravili smo od “veselog pozorja” - triler.
Na glumcima je takođe veliki teret u pokušajima da u tom tumačenju odveć poznatih likova razbiju kliše i potrude se da načine korak u pravcu koji im reditelj sugeriše, pokušavajući da realizuje svoje ideje. Kako izgleda ta saradnja?
- Uhh, pa, nije bilo lako... Pre neki dan mi je jedan glumac, posle progona, iskreno rekao: “Ksenija, znam tačno šta hoćeš, ali znaš koliko toga moram da sklonim i ogolim da bih to napravio...”. Bio je sladak dok se žalio, ali to jeste velika teškoća u procesu zato što svi rastemo sa klišeom šta podrazumeva sterijansko.
Klasicistički komad neizbežno podrazumeva moralističku dimenziju i pouku. Da li je to, kao odraz jednog vremena, bespovratno nestalo, ili se, u nekom drugom obliku, na nekom drugom nivou, ipak i danas može protumačiti iz predstave?
- Pogodili ste namere, svaka čast ! Prave pouke su u životu uvek pažljivo umotane, sakrivene. Takav će biti kraj naše predstave. A i moj odgovor na ovo pitanje

N. Pejčić

SINOĆ OTVOREN 54. BERLINSKI FILMSKI FESTIVAL
Oštra konkurencija za Zlatnog medveda
Festival je otvorio film Entonija Mingele „Hladna planina”, van takmičarske selekcije

Filmom Entonija Mingele, s Nikol Kidman i DŽadom Loom u glavnim ulogama, prikazanom van takmičarske selekcije, sinoć je otvoren 54. filmski festival u Berlinu.
U trci za Zlatnog medveda, gran pri Berlinala, ove godine učestvuju dvadeset tri filma iz osamnaest zemalja, a koncepcijski, u centru pažnje Festivala biće ovaj put kinematografije Južne Afrike (koja obeležava deset godina od kraja aparthejda) i Latinske Amerike, čiji reditelji se, po rečima direktora Berlinskog festivala, “vraćaju svojim hrabrim filmovima”.
Festival će, 15. februara, zatvoriti film “25 stepeni zimi” Stefana Vijea, u belgijsko-francusko-španskoj koprodukciji.
Nagrade Festivala biće dodeljene dan ranije, a žirijem predsedava američka glumica i dobitnica Oskara Frensis Mek Dormand.

BIOSKOP
Heroji trešnjinog cveta
„Poslednji samuraj” („The Last Samaurai”): SAD, 2003: režija:
Edvrad Zvik; scenario: Yon Logan, Maršal Herskovic i Edvard Zvik: igraju: Tom Kruz, Ken Vatanabe, Bil Konoli, Timoti Spal, Kojuki, Šin Kojamida; distribucija: „Tuck”

Predvidiv ali i uzbudljiv, mitski zanosan ali i dobrim delom zasnovan na istorijskim činjenicama „Poslednji samuraj” Edvarda Zvika živopisno govori o poslednjim danima kaste „onih koji služe”. Priča ovog epa je smeštena u Meidži period (kraj šezdesetih godina DŽIDŽ veka), vreme kada Japan stupa u moderno doba u kojem tradicija definitivno uzmiče pred novotarijama kapitalizma u ekspanziji.
Kapetan američke konjice Nejtan Algren (Tom Kruz), alkoholu sklon promoter “vinčestera” odlazi u Japan da obučava i modernizuje carsku vojsku koja ne može da izađe na kraj sa pobunjenim samurajem Katsumotom (Ken Vatanabe) i njegovim odanim sledbenicima. Već u prvom sukobu trupa nespremne, novopečene carske vojske i ratnika sa vekovnim iskustvom (uzgred pobunjenim samurajima je ispod časti upotreba vatrenog oružja) kapetan Algren biva poražen i postaje zarobljenik samuraja skrivenih duboko u planinama.
Pošto Katsumoto ostavlja u životu svog neprijatelja „da bi što više naučio o njemu”, Algren u zarobljeništvu polako postaje svestan visokih duhovnih i kulturnih vrednosti japanske tradicije i menja stranu u ratu. U jednom trenutku, pretpostavljeni oficir Algrena pita: „Nije mi jasno zašto toliko mrziš svoj narod?”, ali ostaje bez direktnog odgovora. Odgovor je u celom filmu kao i u Algrenovim košmarnim reminiscencijama na američko etničko čišćenje sprovedeno nad Indijancima. One su deo dubokog osećaja krivice, međutim, Algren dobija još jednu šansu da se u unapred izgubljenoj poslednjoj bici iskupi za zlodela u kojima je kod kuće i sam učestvovao.
Dakle, „Poslednji samuraj” nije samo skupi kostimirani akcioni film sa marljivom holivudskom zvezdom Kruzom (kojeg dramaturški opravdano svojom ulogom i pojavom zapravo zasenjuje Vatanabe) već je to i ona dobro nama poznata ali izgleda i nikada dovoljno poučna priča o susretu dveju civilizacija, ljudskoj i carskoj/vladarskoj prolaznosti i shodno tome, ako nije isključiva i agresivna, to je i priča žala za prošlošću.
Između dve, u filmu impresivne bitke, našlo se mesta baš koliko za početak i treba, malu školu istočnjačke filozofije, etike i estetike, pa i romansu glavnog zapadnog junaka koji ne samo da otkriva put unutrašnjeg mira u uvek uzburkanom svetu već i pravu ljubav jedne istočnjačke žene.
„Poslednji samuraj”, da ne bude zabune, idealizuje stare japanske ratnike ali tako uzdiže i neke od iskonskih vrednosti, slavi samurajski duh ali se ne bavi ideologijom. Tek, ona je stvar iskustva i pripada jednom gorem i utoliko realnijem segmentu stvarnosti. Film je, dakle, i u ovom slučaju veći od života. To mu pravo niko, srećom, ne može uskratiti, baš kao što ni samurajima niko nije mogao da zabrani da se poistovećuju sa krhkom lepotom trešnjinog cveta. Činili su to jer trešnjin cvet sa grana otpada pre nego što uvene, baš kako su samuraji zamišljali svoju pogibiju u borbi.

V. Crnjanski

DODELJENE NAGRADE „FERENC BODROGVARI”
Dobitnici LJubica Ristovski, Rajko LJubič i Emil Libman
Nagrade istaknutim stvaraocima u kulturi dodeljuje KPZ Subotice

SUBOTICA: U Kulturno-prosvetnoj zajednici Subotice saopštena su imena dobitnika nagrade „Ferenc Bodrogvari”« za 2003, za dostignuća u kulturi, a koje će dobitnicima biti uručene 26. februara. Dobitnici nagrada su Rajko LJubič za dokumentarne filmove »„Ždribac zlatne grive”« i „»Divojke slamarke”«, mr LJubica Ristovski za ukupna zalaganja, afirmaciju i uspehe subotičkog Narodnog pozorišta pri čemu su posebno istaknute predstave »„Bahanalije”« i „»Nem faj”«. Priznanje dr Emilu Libmanu« pripalo je za knjigu »„Istaknuti lečnici Subotice”« u izdanju Istorijskog arhiva Subotice.
Posebna priznanja pripala su sastavu »Etnokor« za negovanje specifičnog stila baziranog na obradama tradicionalne muzike različitih naroda, kostimografkinji subotičkog Dečijeg pozorišta Eriki Janovič i slikaru Đerđu Borošu za autorstvo izložbe »Edž libris« i izložbu likovnih umetnika vojvođanskih Mađara.
Odlučeno je da se specijalno priznanje posthumno dodeli Laslu Mađaru za dve objavljene monografije u prošloj godini „»Palićke šetnje”« i „»Prohujali vekovi”«.

M. Mitrović

STOGODIŠNJICA ROĐENJA SLAVNOG SLIKARA
Vek Salvadora Dalija
U Barseloni se danas otvara izložba čiji je cilj otkrivanje malo poznatih, ali inovatorskih aspekata
Dalijevog dela

BARSELONA: Španija se sprema da obeleži stogodišnjicu rođenja slikara nadrealiste Salvadora Dalija (1904-1989) nizom izložbi i manifestacija koja će obići ceo svet, prikazujući njegov bogat stvaralački opus.
Prva izložba biće otvorena danas u Barseloni “Dali, kultura masa” čiji je cilj otkrivanje publici malo poznatih, ali inovatorskih aspekata Dalijevog dela. Posetioci će imati priliku da vide 400 dela - crteža, fotografija, listova, rukopisa, predmeta, razglednica, filmova koji obrađuju najrazličitije teme i izume koji su obeležili njegovo vreme, kao što su telefon, prevozna sredstva, film ili mediji.
Izložba će se preseliti u Madrid, zatim na Floridu u Dalijev muzej, pa u Roterdam, javila je agencija AFP.
Biće još nekoliko izložbi u Barseloni. Jedna crteža i akvarela kojima je slikar ilustrovao Servantesovog Don Kihota, delo kojim je bio fasciniran, druga o uticaju Dalijevog “Žutog manifesta” u kome prednost nad klasičnom kulturom daje modernoj umetnosti najbolje predstavljenom džezom i filmom.
Predviđena je izložba dela posvećenih Servantesovom rodnom kraju Figueras u Kataloniji i njegovom divljenju prema jednom zemljaku - arhitekti Gaudiju. Takođe će biti prikazana njegova dela koja svedoče o prijateljstvu sa pesnikom Frederikom Garsijom Lorkom.
Planirane su i mnoge druge izložbe koje će se držati u toku cele godine i obići mnoge zemlje - Italiju, Holandiju, Sjedinjene Američke Države. U Veneciji će se u septembru održati izložba Dalijevih slika koja će zatim biti prikazana u Muzeju umetnosti u Filadelfiji. U okviru nje biće izloženo 150 Dalijevih slika iz svih razdoblja, sa akcentom na nadrealističkom periodu. (Tanjug)

AFORIZAM SUBOTE

Kad političari delju probleme, iverje pada daleko od klada

Ilija Marković